Уз појам "јединице у клађењу" иде кратак преглед висине улога. Многи играчи не губе новац због лоших процена, већ због улога који не одговарају буџету: један велики тикет после серије пораза брише недеље стрпљиве игре. Управљање новцем намењеним клађењу зато је важније од избора парова. Преглед пролази кроз појам bankrolla, одређивање улога, јединице и разлог због ког системи налик martingalu обећају више него што дају.
Правила за bankroll лако је записати, а тешко испоштовати. По тикету се најчешће улаже од један до пет одсто bankrolla, према сигурности процене и висини квоте. Крупнији улог на високу квоту није одважност, него пречица до празног рачуна. Низ пораза није разлог за већи улог ради повраћаја, а низ добитака не дозвољава прелазак задатог процента. Правила се бележе пре првог тикета, док резултати још не утичу на одлуку.
Јединице у клађењу изражавају улог без обзира на износ у динарима. Једна јединица је обично један одсто bankrolla, па тикет од две јединице значи двоструко већи улог од уобичајеног. Предност је поређење: резултат од плус десет јединица исто се чита код играча са хиљаду и са сто хиљада динара. У јединицама се не крију ни скокови улога, јер се свако одступање од плана види у евиденцији. Типстер без резултата у јединицама и квотама најчешће нема чиме да се похвали.
Формула зависи од процене предности коју играч не може тачно да зна. Прецењена предност води превеликим улозима, па се игра четвртина или половина предложеног износа.
Само износ чији губитак не угрожава рачуне, штедњу ни породични буџет. Тај новац се одваја унапред и користи искључиво за клађење.
Не сме. Када се bankroll потроши, клађење стаје до следећег месеца, а позајмљен новац никада не улази у износ за игру.
После седам узастопних пораза улог је сто двадесет осам пута већи од почетног, а кладионица има горњу границу улога. Мали добици се мењају за ретке, али разорне губитке.